Tekstovi

Ahmo Ahmet

Samo jedan trag vodio je s glavne ceste ka nanovo sagrađenoj kući u dnu njive. Stope u snijegu, kao znakovi kakvog starog pisma vodile su do nje. Čovjek koji ih je ostavio ispočetka je išao brzo a onda je usporio. Stope su od štampanih počele ličiti na pisana slova. Pod samom strehom kuće je zastao. Pri motanju cigare nešto duhana mu je ispalo iz drhtavih ruka. Nije se sageo da ga pokupi. Ne znam koliko je stajao. Da li dok nije ispušio ili dok s ledenice s krova nije pala kap na njegov vrat. Znam da nije gledao u kuću. Gledao je na drugu stranu okrenuvši joj se leđima. Od kuće je pošao u bašču ispod nje u čijoj su se bjelini raspoznavali nišani. Tri drvena nišana . I tu se zadržao neko vrijeme a onda produžio dalje ka stijenju ispod čije litice je hučala rijeka. No nije stigao do ruba. Uopšte nije stigao. Koraci su mu se izgubili na pola puta. Nije se ni vratio. Dva puta sam se vraćao od bašluka do rijeke i nazad nigdje ne pronašavši nastavak njegova hoda. Nije propao u zemlju, prije će biti da je prhnuo kao ptica.
Treći put kad pođoh da ga tražim spustih pogled na nišane i pročitah: “Ahmo Ahmet, 1953-1993”
Isto i na drugom nišanu. Podigoh se i pođoh nazad ka putu ne znavši šta mislim. Iz daljine mi u sjećanje dođe priča o hodži Ahmi koji se iste godine kada su se ova dvojica rodili popeo za vrijeme sabah namaza na munaru i nikad se nije vratio. Ljudi ga čekali, pošli da ga traže i njega ne bi. Od tog događaja poče priča. Selo posta poznato po njoj. Da se ne bi zaboravila ljudi te godine redom muškoj djeci dadoše hodžino ime. Evlija bio, rekli, neka se ne zaboravi. Tu sam se nekako i sam rodio. Kažu, ja sam ne bi znao. Odavno zaboravljam . Od onih sam koji se vrate s puta jer ne znaju gdje su pošli. Vodili su me doktorima, hodžama. Svi rekli isto: Božije davanje!
Nečeg se ipak sjetim. Bljesne mi pa ga ako brzo ne prođe uhvatim ovako na papir, baš ko ove današnje korake. Znam da će sutra samo ovo na papiru biti od mog danas ali hvala je Bogu. Njegovo davanje. Njegovo pravo.
Čekam autobus. Ljudi pričaju. Došli da vide svoje. Kažu da sam ih nekada sve poznavao. Pričaju o događaju koji se desio negdje u ratu koji je ovo selo pomeo, baš kao što je pomeo i sve znakove hodžinog evlijaluka. Ostao samo jedan. Pri spomenu ovog jednog na mene se tužnim okom baciše. Zapitah ih što su jednom čovjeku dva mezara načinili ali oni oboriše glavu ne odgovorivši. Autobus je došao. Policajac čita imena . Svi koji su došli moraju se vratiti. Takav je dogovor. Čekam. Držim ovu hartiju i hoću da joj kažem ko sam. Samo ne znam. Čekam, mislim reći će ovaj što čita. Na svako ime po jedan čovjek uđe u autobus. Mehmed je ušao. Bajro je ušao. Hilmo je ušao. Zufer je ušao. Još jedan je Bajro ušao…Svi su ušli samo nema Ahme Ahmeta. Svi gledaju u mene a ja ne mogu da im kažem da je umro. da mu je mezar dole ispod kuće. Ne jedan već dva. A kako ću im i reći kad znaju da se ničeg ne sjećam. Piše im na hartiji koju nosim oko vrata. Policajac izlazi. Tegli me za jaku. Moram prestati da pišem, more bit se to i ne smije. Možda nije takav dogovor.
…Autobus je krenuo. Puštaju me da pišem. Puštaju, a ja bih volio da nisu. Počeo sam da se prisjećam. Počeo sam da prepoznajem. Da pamtim. Meho odmahuje glavom, grize cigaretu u ustima i govori: “Jah!”.
Zufer me gleda tužnim očima. Bajro na sjedišti iza vozača govori o tom kako ne treba davati djeci imena po evlijama.
Meho se ubaca u priču i veli da valja, samo im ne valja biti otac.
Nešto me sjeknu. Otac! ko je moj otac. Opet su me pogledali tužno. Biće da sam ovu zadnju rečenicu rekao glasno. Znam. Trebam šutjeti. Govori to i Hajro čovjeku do sebe čije ime nisam uhvati da zapišem. Govori mu da sam pametniji kad šutim.
“I tako puno govori!” dodaje mu ovaj bacajući pogled na mene.
Na izlasku smo iz sela. Opet neka kontrola. Sakriću ovo što pišem. Možda ovi ne dozvoljavaju pisanje. Voli bih da sam imao vremena da nacrtam ove ljude, da ih se mogu sjetiti. Da uberem i ja jedno juče, da i ja imam svoju prošlost. Ja, čovjek kojeg vode kad prozovu Ahmu Ahmeta.
(Avgust, 1996.)