Tekstovi

Supa

U mom djetinjstvu se supa prije jela pravila samo kad neko dođe, i da, ponekad kad bi bio dobro bolestan, te uz ramazan za iftar, al’ tad je bila domaća i osim vegetom ničim nije tuknula na onu kupovnu. A volio sam “kupovnu”. Volio sam sve “kupovno” te su mi pravili takve smicalice da me i danas amidže zezaju kada o tom pričamo. Napravi majka pekmez, bestilj, a ja se vrnjosim, ne sviđa mi se. Onda amidža uzme teglu, stavi u auto, negdje se malo provoza i dođe u kuću, šeretski mi se nasmije i kaže: “Hajd donesi džem iz gepeka, kupio ti amidža!” I tako bih ja jeo bestilj kao “kupovni” domaći džem. No, da se vratim na supu. Posebno sam volio onu supu sa slovima. Znalo se ponekad i silom kahnut koji put pa zavapit:
– Majko, hoćeš li mi kupit supu?
– Hoću!
– Onu sa slovima, molim te!
Pa kašikom po tanjiru skupljaš slova imena svoje simpatije M, E L … i onda kako nije bilo supenog slova Ć pomisliš da od te ljubavi s Melćom neće biti ništa, kao što i nije bilo.