Tekstovi

Vrtoglavice

– Radiš veliku stvar za ovu zemlju, ovaj narod, za sebe. Kad sve prođe, i ova zemlja i ovaj narod odužit će se svojim herojima!, reče Mustafa mladom Taibu.
-Pušiš li?
-Pušim!
-Evo šteka Marlbora, nek imaš, mali znak pažnje.
Taib uze cigarete, gurnu ih u unutrašnji džep jakne i uđe u voz.
U glavi mu je šumilo od uzbuđenja i samo je čekao da sve to prođe. Strah je kucao ko sat u njegovim grudima. Rekli su da ništa nije opasno. Samo sjedi u kupeu, pazi da neko ne uzme torbe koje su drugi stavili, kad stigne na odredište preda ih ljudima koji gore čekaju i ode za svojim poslom. Samo da nije opasno zašto bi se to krilo. Zašto bi baš njega zapalo da o tome brine. Šta bi mu rekao otac da zna u što se upustio. I taj rat.
Kako znaju da će biti rat? Kako može biti rat? Pa svi normalno žive, hodaju, putuju. Krv mu jurnu u lice i on ustade i izađe u hodnik voza da zapali jednu.
Bože samo da ovaj put dobro prođe, neću više nikad!
Voz je truckao. Od stanice do stanice. Ljudi ulazili i izlazili. Na pola puta hodnikom se ugledaše uniforme milicije. Taib protrnu. Nije njegovih sedamnaest malo da ne shvati šta to znači. Saznali su. Idu od kupea do kupea. Pregledaju torbe. Noge mu se odsjekoše. Pogleda u one tri žene i starog čovjeka što su sjedili u njegovom kupeu. Baci tek zapaljenu cigaretu kroz prozor i udalji se niz hodnik. Šta god bude nek bude!
Bolje da ga kazne oni koji su mu dali ovaj zadatak nego li da ga milicija uhvati.
-Od ove municije zavise životi mnogih ljudi! govorio mu je Mustafa.
Da. Kako god. Šta on može. Kako on da spriječi one milicionere da nađu te paketiće u torbama. Prije nego što pređe u drugi vagon osvrnu se nakratko. Tamam su ulazili u onaj kupe.
Šta da učini? Sjeti se da je još ko mali učio određene ajete Ja'sina kada je htio da njegovi kući ne primijete neku njegovu grešku. Naučio je to od dede. Iste ajete koje je učio Poslanik kada je neopaženo izašao iz svoje kuće za vrijeme Hidžre. Koljena su mu drhtala, zubi koliko god stiskao vilicu cvokotali. Šta će sad biti? Hoće li kad otkriju zaustaviti voz i tražiti ko je vlasnik onih torbi?
Minuta, dvije, tri, vječnost. Ne izdrža više. Ponovo se vrati u onaj vagon. Ništa se nije dešavalo. Oni milicioneri zajedno s kondukterom bili su u zadnjem kupeu. Prođe pored njih zaustavljajući dah. Zapali još jednu cigaretu i u prolazu baci pogled u kupe. Očekivao je da mjesto gdje su stavljene one torbe bude prazno. No, torbe su bile tu. One žene su jednako pričale neku svoju priču, stariji čovjek je pokušavao zaspati. Malo se smiri ali i dalje ne imade snage da uđe i sjede na svoje mjesto. Kada ga nakon pola sata kondukter taknu po ramenu i zatraži mu kartu umalo se ne izgubi. Pruži je drhtavim rukama. Ovaj je pogleda, pogleda njega.
-Jel to i ti imaš temperaturu?
-Molim?
-Temperatura, znojiš se, drhtiš, sav si crven u licu!
-Ah, da, nahladjen sam.
-Ma evo i ja sam, al valja odradit smjenu, jesi popio išta, hoćeš
jedan andol?
-Ne treba, ne treba, malo prije sam popio.
-Kako hoćeš.
I ode kondukter. Voz klopara. Vjetar sa odškrinutog prozora udara ga u čelo. Lakše mu od te svježine. Još malo, nekih pola sata i bit će na stanici. Sačekaj da se sjeti. Dva čovjeka u crvenim džemperima. Treba da ih pita kad polazi voz za Beograd, oni da odgovore: otišao je prije četrnaest minuta. Onda treba da im kaže broj kupea i to je to…
Voz uđe u stanicu, na peronima gužva ali ipak jasno vidje dvojicu krupnijih ljudi u crvenim džemperima. Svi drugi su zbog hladnoće bili u jaknama. Priđe im.
-Izvinite, kad polazi voz za Beograd?
-Otišao je prije četrnaest minuta!
-Treći kupe, vagon iza mene.
Onaj deblji odmah ode i uskoro zamače niz stanicu noseći one torbe. Ovaj drugi je časak gledao za njim a onda se obrati Taibu.
-Pušiš li?
-Pušim!
-Evo šteku Marlbora, nek ti se nađe.
-Hvala!
-Vidimo se!
Taib se nadao da se više nikad neće vidjeti. Strpao je još jednu šteku Marlbora ispod jakne, stegao je mišicom i krenuo…
0 0 0
Rat je bjesnio već tri godine. Taib sa desetoricom svojih vršnjaka stoji u malom stroju ispred čovjeka u crnoj uniformi kojem njihov komandant nešto šapće.
-Momci! obrati im se.
-Vi ste naša uzdanica danas. Vaš komandant me obavijestio da ste vi dobrovoljci koji će krenuti prvi. Ne moram vam ponavljati šta to znači. Od vašeg uspjeha zavisi uspjeh cijele akcije. Nemojte sumnjat u svoju hrabrost. Ovo činite za svoju zemlju, za svoj narod, za vas same. Mi u komandi znat ćemo cijeniti vaše zasluge… Priđe. Taib je stajao prvi s desna.
-Kako se zoveš vojniče?
-Taib!
-Svaka čast vojniče, pušiš li?
-Pušim!
Iz već raspakovane šteke Marlbora izvadi kutiju i dade mu je.
Tako i ostalim.
0 0 0
Linija gori, neprijatelj je u isto vrijeme pokrenuo ofanzivu kada i oni svoju. Granate prebiraju svaki pedalj. Taib otvara kutiju cigareta i nudi vojnika do sebe. Mladić određen da im pokaže pravac.
-Ne hvala!
-Zar ne pušiš?
-Pušim, ali ja ći svoju drinu bez gaća.
-Ma daj, uzmi cigaretu!
-Ne, ne hvala tebi jarane.
Uskoro stiže još nekoliko vojnika iz druge linije. Šapuću.
-Jesu li otišli naši naprijed?
-Evo odlaze!
-Eh, danas će ovi što puše Marlboro ispušit, Bog zna!
Taib se pravi da nije čuo. Gasi cigaretu u mahovinu gurajući prstom ćik u zemlju, da ne ostanu tragovi.
0 0 0
Godina dana je od kako je rat stao. Taib čuje kako ga majka zove.
-Hajde sine, kafa ti je na stolu.
Ustaje, umiva se i sjeda za mali po ćoškovima okrnjeni sto. Otpija gutljaj kahve i zavlači ruku u džep pantalona. Kutija sarajevske Drine je prazna. Susreće majčin pogled.
-Moj sine trebo bi prestat pušit, govori mu dok na sto ispred njega stavlja kovanicu od jedne konvertibilne marke. Njegovo slijedovanje za taj dan. Majka štedi od penziju koju dobijaju za
očevu pogibiju.
-Trebo bi danas otići do opštine da vidiš šta je za ovaj stan. Biće deložacije. Traži, pitaj ima li išta za nas?
-Dobro mama otići ću!
-I svrati usput u babinu ti firmu. Pitaj direktora da ti negdje da mjesto. Muharem Hajrin je eno stražar, primili ga. Ima svoj dinar. Reci da ti je babo tu radio.
-Hoću mama.
U opštini mu rekoše da ga danas nema ko primit, da dođe sutra.
Sekretarica u babinoj fimri reče da je direktor tu i da će ga primit za pola sata. Izađe vani, kupi kutiju Drine, zapali jednu.
– Tvoj otac je radio kod nas. Mi imamo obavezu prema tebi! reče direktor.
-Firma je trenutno u problemima kao i sve nakon rata, ali čim se ukaže radno mjesto prvog ćemo vas obavijestiti.
-Šta imaš od škole?
-NIšta, od srednje mi ostao završni razred pred rat.
-Dobro, dobro, završit će se to, mlad si, snažan. Pušiš li?
-Pušim!
Direktor posegnu za laticom u stolu. Izvadi kutiju Marlbora i pruži mu je.
-Čim nešto ispadne obavijestit ćemo vas!
-Hvala vam!
-Doviđenja, živ bio.
0 0 0
Izašavši iz firme uputi se polagano kroz grad. Još je rano kući a i u gradu je dosadno. Rado bi popio kafu ali nema para. Na autobuskoj stanici trznu ga glas.
-Taibe! Ma jesi li to ti?
-Jesam! veli gledajući u lice svoje nekadašnje ljubavi iz srednje škole. Lijepa kao i uvijek.
-Baš mi je drago da te vidim. Nismo se vidjelo još…
-Od prije rata, nadopunjava je Taib vidjevši da ona nerado izgovara te riječi.
-Gdje si kako si?
-Evo tu sam, dolazila da obiđem stan. Roditelji su mi vani, i ja sam tamo uglavnom, ponekad malo dođem. Baš mi je drago da te sretoh. Evo čekam onaj za Split, kažu da je sad u pola jedan!
Taib krenu rukom za svoju Drinu, onda se predomisli, zavuče ruku u drugi džep i izvadi onu kutiju Marlbora.
-Pušiš li? ponudi je.
-Ah, da, i ja sam se iskvarila! reče sa osmijehom.
-Kako živiš. Čula sam od prijateljica da si se poprilično pokazo…
-u ratu… da!
-Dobro je to, mislim, lakše ti je danas, nama s vana traže hiljade nakvih potvrda, evo, ja sam jedva vratila stan. Bile neke izbjeglice… Baš mi je drago da te vidim!
-Da, i meni. Nego žurim, oprosti, imam nekog posla u gradu, vidimo se!
-Da vidimo se, opet sam na ljeto tu, pa ćemo se čut. Kao nekad!
-Da, svakako, kao nekad…